Stripofilija, Radio Študent

Igor Prassel, sept. 1999

IP: Najprej bi te rad vprašal, kako se počutiš kot prvi slovenski stripovski avtor, ki mu je uspel preboj v tujino?

TL: Pravzaprav se ne počutim dost drugače, tista prva evforija me je minila in zdaj pač spet sedim doma in rišem, tako kot sem zmeraj...

IP: A si si kdaj predstavljal, da boš lahko živel od stripa, ko si začel stripe delati pred več kot desetimi leti?

TL: Ne, niti najmanj... čeprav tudi zdaj ne živim od stripa, živim pa od risanja. Da bi zares živel od stripa, bi rabil verjetno še kakšnih deset let.

IP: Ali to pomeni, da za življenje delaš ilustracije in predvsem politične karikature?

TL: Vsekakor. Karikature, ilustracije to je posel. Strip je ljubezen.

IP: Koliko pa se recimo stripu posvečaš, procentualno, če lahko to sploh oceniš?

TL: Težko je oceniti. Ampak glede na to, da strip zahteva nesorazmerno več časa, mislim da je nekje 50% - 50%.

IP: Kdaj si pa ugotovil, da se skozi medij stripa lahko umetniško izražaš, da svoje ideje lahko realiziraš v stripu? A je bilo to pred ali po vpisu na Likovno akademijo ali kasneje?

TL: Rastel sem na stripih. Tam nekje na srednji oblikovni šoli smo začeli že tudi delat te stvari, potem pa sem mislil biti umetnik, vpisal sem se na Akademijo in sem na strip pozabil, nakar me je čez par let spet zagrabilo in sem ugotovil, da je to idealna kombinacija zame. V stripu imaš likovno plat, v kateri se najlažje izražam in hkrati zgodbe, ki jih rad pripovedujem.

IP: Mislim, da se strip od vseh drugih umetnosti razlikuje po tem, da mora biti stripovski avtor režiser, pisatelj in slikar/risar. Kaj pa tebi daje več veselja, pisanje scenarijev ali njihova likovna realizacija?

TL: Jaz sem risar po osnovnem feelingu. Zmeraj sem bil. Z leti pa sem po dolgem iskanju scenarista, ki ga nisem našel, začel pisati zgodbe sam in sedaj si težko predstavljam, da bi sodeloval s kom drugim.

IP: Ali nam lahko osvetliš tvojo bližnjo preteklost, ki je na nek način že del slovenske stripovske zgodovine. Mlajši poslušalci te oddaje in ljubitelji stripov, se verjetno le malo vedo o tistih časih, konec osemdesetih let, ko si začel delati stripe. Ena od oseb, ki je imela največ zaslug za ponovno rojstvo avtorskega stripa v Sloveniji, je prav gotovo pokojni Ivo Štandekar. Slišal sem, da je Ivotova vloga bila odločilna tudi zato, da si sam vztrajal z objavljanjem kratkih stripovskih zgodb v Mladini. Med drugim je Ivo organiziral tudi stripovsko ekspedicijo v Pariz, ko je Mladinine avtorje odpeljal pogledat založenost stripovskih polic v francoske trgovine... Ali se še spomeneš tistih časov?

TL: Še zmeraj se čudno počutim, da sem toliko star, da so te stvari že kar zgodovina. Da je že 10, 15 let od takrat. Ko smo mi začenjali, je bil Ivo usoden zame in za celo mojo generacijo risarjev. Prihajali smo na Mladino, kjer se je pač dalo nekatere stvari objaviti. Niti ni šlo takrat toliko za strip, ampak sprva zgolj za ilustracije in karikature. Nakar je Ivo Štandekar vsakega posebej in vse skupaj pripravil do tega, da smo začeli bolj resno risati stripe. Prišel je Smiljanič, pa še jaz in Kastelic, pa Mastnak, Vahen in drugi. To je nekako postala stalnica v Mladini in ostaja še do danes. Le Ivota ni več.

IP: V bistvu je bila Ivotova filozofija nekako v smislu, da bi prepričal avtorje, da naj se ukvarjajo predvsem z lokalno tematiko. Da razmišljajo o zgodbah predvsem iz lokalnega vidika...

TL: Ja, kar je dobro. Prav je, da rišeš zgodbe zase in za svojo okolico. Zgodbe o kavbojih in Indijancih tukaj nimajo smisla. Hkrati pa je tudi Mladina, kot izrazito politično usmerjen tednik, izrazila željo, da bi bila tematika domača. Da bi tudi v stripih odsevala aktualna problematika, politična in socialna.

IP: Ti si se v svojih zgodnjih zgodbah, in predvsem pri Bosanskih basnih, dotaknil vojne tematike. Bolje bi bilo sicer reči protivojne tematike. Od kod izvira ta tvoja antimilitaristična drža?

TL: Kar se tiče vojne, streljanja, ubijanja - to so eni osnovnih motivov stripa sploh. Sex in nasilje. Jasno, v malo bolj inteligentnih stripih pa se to poskuša na nek način nadgraditi. Sam protivnojni odnos je dovolj normalen in človeški. Težko pa ga pa je spraviti na papir, ne da bi pri tem izpadel patetično.

IP: Veliko stripovskih avtorjev je doživelo že gledališke uprizoritve svojih del, po stripih so snemali tudi filme in delali musicle. Tebi pa je uspelo dobiti "soundtrack" za album Rdeči alarm. Kako je prišlo do sodelovanje z ljubljanskim bendom Racija? Koliko je avtobiografskega v albumu Rdeči alarm?

TL: Rdeči alarm je moj album prvenec, na katerega sem še sedaj zelo vezan. Veliko avtobiografskih momentov je v njem. Tudi moja generacija, zdajšnjih 35 letnikov, se je zelo našla v njem, saj opisuje tisti čas, čas ljubljanske punk scene zgodnjih osemdesetih, brez velikih besed.

Kar se pa Racije tiče, se je časovno pač poklopilo, da je zrasla nova generacija neo-punkerjev, ki se jim je tudi zdelo fino skozi strip spoznavat zgodovino ljubljanske scene in so v njem našli to besedilo, ki se v stripu pojavlja kot besedilo izmišljenega benda, vzeli so ga za svojega in ga glasbeno obdelali. Meni se zdi to krasno. Sam komad pa je natanko tak, kot mora biti. Glasen in brez posluha. ... IP: Prebrali smo že kar nekaj kritik v katerih tvoj grafični stil primerjalo z Barujevim, predvsem v Rdečem alarmu...

TL: Verjamem, sem tak tip, da ko mi je nekaj zelo všeč, mi pride v kri in mi začne risba po malem vleči na to. Edino dobro je, da se moje preference ves čas spreminjajo, tako da me ne povleče totalno na sled nekomu.

IP: Trenutno pripravljaš nekakšen road movie v stripu. Zgodbo o dveh Jugoslovanskih kriminalcih, ki po vsem vojnem sranju bežita iz Srbije in skrivaj prečkata slovensko-italijansko mejo in jo mahneta v obljubljeno deželo Evropo. Na kakšni stopnji je ta zgodba, ali jo pripravljaš za Glenat?

TL: Stvari, ki jih sedaj delam načelno najprej ponudim svojemu založniku Glenatu, Evropa brez meja (to je delovni naslov albuma) je ena njih. Ta zgodba je meni zelo blizu, nekako na sledi Bosanskim basnim, čeprav nima dejanske povezave, samo štimung je podoben. Gre za prehodno fazo, če smo bili prej pri balkanski tematiki, se sedaj počasi selimo v Evropo - in to se tudi kaže v tej zgodbi.

IP: Ti si kot avtor že v Evropi. Bosanske basni so bile tiskane v 8.000 izvodih in zelo uspešno si jih promoviral v Angloulemu, v Sierru. Ali lahko govorimo o nekakšnem hitu?

TL: Ja, bi rekel, da je bil kar en majhen hit. Nihče ni pričakoval (tudi založniki so to vzeli kot artistični projekt), da se bo prodalo toliko, da bodo zadovoljni tudi po komercialni plati. In kar je najbolj pomembno, ponujajo mi sodelovanje v novih projektih, tako da lahko rečem, da sem z eno nogo že v Evropi. Kar mi nekako čisto odgovarja. Kar se pa tiče same tematike stripa Evrope brez meja, je sedaj čas, ko Francoze, pa tudi ostale, zanima karkoli, kar se dogaja pri nas, v širšem prostoru Balkana. Čez pet let, ko se bodo stvari verjetno malo umirile, nihče ne bo več vedel kje smo in kdo smo, tako kot niso vedeli prej.

IP: Pred kratkim so tvojo zgodbo "Lovec oblakov" prvič objavili tudi v Stripburgerju, ki še vedno ostaja edina slovenska stripovska revija. Kakšno je tvoje mnenje o stanju stripa v Sloveniji danes?

TL: Kar se tiče Burgerja, je krasno da je in bi moral biti že dosti prej in upam, da bo še dolgo. Jaz bom z veseljem vsake toliko dodal kakšno zgodbo, ki mogoče ni primerna za kakšne druge revije.

Za tak mikro narod je velik uspeh, da Stripburger sploh obstaja.

Delo - Kultura

Igor Prassel, nov.1999

IP: Pred kratkim si se vrnil iz francoskega mesteca Die, kjer si sodeloval na festivalu literature Vzhodne in Srednje Evrope. Kako to, da so te tja povabili kot stripovskega avtorja?

TL: V Franciji je strip sestavni del kulturnega življenja in ljudje, ki se ukvarjajo z umetnostjo in literaturo, berejo tudi (kvalitetne) stripe. Čeprav se v našem prostoru to sliši bogokletno.

Organizatorji tega festivala so prebrali strip, zdel se jim je dovolj dober, da nastopa med eminentimi literarnimi dosežki vzhodnoevropskih avtorjev in povabili so me k sodelovanju. Medtem, ko so literati imeli svoj večer,na katerem so brali tekste, sva s francoskim avtorjem Olivierjem Bramantijem, ki je naredil strip s podobno, vojno tematiko, imela okroglo mizo, predstavitev albumov in likovno delavnico. Tako organizatorje kot publiko je zanimal umetniški pristop do vojne na Balkanu. Sicer pa je bila glavna tema letošnjega festivala obletnica katastrofe v Černobilu, zato se je predstavilo precej umetnikov iz Ukrajine. V preteklosti je ta festival gostil več slovenskih pisateljev, ki imajo svoja dela prevedena v francoski jezik. Tako sem v njihovi priročni knjižnici naletel na dela Alojza Rebule, Vladimirja Bartola, Borisa Pahorja, Borisa A. Novaka, Draga Jančarja, Brine Svit in album fotografij Evgena Bavčarja.

IP: Tvoje zadnje gostovanje v tujini je bila udeležba na podelitvi "Prix du Leon", nagradi Leva, ki jo podeljuje belgijski center stripa v Bruslju. Kako si se počutil v ožjem izboru šestih vzhajajočih evropskih stripovskih zvezd?

TL: Med tridesetimi izbranimi avtorji sem se prebil v selekcijo šestih, večinoma frankofonskih avtorjev in osvojil drugo mesto - Srebrnega leva.

Nagrada leva je najbolj pomembna belgijska stripovska nagrada. Belgija pa je, poleg Francije, evropska država z najdaljšo stripovsko tradicijo.

Zame je velika čast, da sem sploh prišel v ožji izbor, na zmago niti nisem računal. Že sama nominacija za nagrado pomeni veliko, ker se podeljuje avtorjem, ki še niso dovolj znani širšemu občinstvu in je zelo primeren način za njihovo medijsko predstavitev. Poleg tega pa je to tudi potrditev, da je delo izbranega avtorja zares kvalitetno.

IP: Strip je medij, v katerem se glavna ekspersivna elementa risba in beseda nahajata v soodvisnem razmerju. Kateri element je pri tvojem ustvarjanju bolj pomemben?

TL: Z leti se vse bolj nagibam k mnenju, da je zgodba pomembnejša. Obstajajo amaterski, slabo narisani stripi, ki pa so kljub temu dobri predvsem zaradi odlične zgodbe. Če pa odlični risarji, umetniki, delajo povprečne zgodbe, se jih bralec hitro naveliča. Vsaj jaz.

IP: Res je, da je večina slovenskih avtorjev že doživela izid svojega albuma, vendar je večina morala sama najti sredstva za tisk. Tudi ti si svoje slovenske albume izdal v samozaložbi - ustanovil si zbirko Cult comics. V Franciji vsak nekomercialen avtorski projekt dobi finančno podporo države. Kako pa je pri nas? Ali naša država dovolj podpira mlade stripovske ustvarjalce?

TL: Mislim, da je prvi predpogoj, ki ga pri nas pred leti ni bilo, da mora strip sploh obstajati. Zadnja leta se je zelo odprlo. Mladi avtorji objavljajo, ljudje so začeli zopet brat domači strip. Počasi se na tak način lahko razvije tudi kvaliteta in šele takrat lahko govorimo o komercialnih in nekomercialnih stripih. Nekomercialne bi vsaka kulturna država morala podpreti, kot vsako drugo umetniško produkcijo.

Strip vest

Zlatko Milenkovič, dec.1999

Kada i kako je počelo tvoje interesovanje za Strip?

Otkad znam za sebe, želeo sam crtati stripove, uverili su me da to ne moze, i tek posle dvadeset godina sam shvatio da ipak može, ako se jako hoče.

Od svega što si do sada uradio (na polji stripa) šta smatraš najboljim, gde si dao najviše od sebe, gde si SEBE najviše inplementirao u Strip?

U svim mojim albumima ima jako puno mene, u svakom na drugi način. Možda u Diareji ima najviše mog (zajebanog) karaktera, u Rdečem alarmu najviše duše, u Basnama najviše srca...

Kakav je tvoj stav prema pojedinim Strip scenama (Amerika, Evropa, Japan, i ostali)?

Svugde ima tone smeča, ali nadju se biseri, ako strpljivo tražiš. Ali japanci me fasciniraju, to su mašine! I kad otkače, oni su mašine sa fabričkom greškom.

Lista od deset naj boljih stripova svih vremena?

Nije po redu, ali recimo:
WATCHMEN, SIN CITY (samo prvi!), V FOR VENDETA, MAUS, GIVE ME LIBERTY (samo prvi), JOE'S BAR (i sve od Sampaya), MODERN SEX (i kompletan Jaime Hernandez, a onog drugog mrzim), JEREMIAH i TORNJEVI BOA-MORIA (naročito prve epizode), Matotti, Baru, uf, ima toga još, od komičara Larson, Boucq, od andergraunda THE BRADLEYS, od dječjih Watterson...

Kako vidiš budučnost Stripa u odnosu na ostale medije?

Pa, ako budemo žilavi, opstačemo. I postačemo klasika, kao opera, a klinci če nas učiti u školama i mrziti, he he...

Šta misliš o upotrebi računara u izradi Stripa?

Meni se to ne dopada kod drugih (medjutim lično bi voleo da kompjuter radi umesto mene, ali neče, majku mu)

Kako vidiš budučnost Stripa na našim podnebljima na lokalnom nivou, šta bi bilo potrebno da se uradi da u našoj sredini, Strip zaživi i dobije zadovoljavajuči tretman i publiku (čitaoce)?

Nemam pojma. Možda da osnujemo religiju.

Šta misliš o mainstream i undergraund stripu?

Underground nisam voleo (jer ne znaju da crtaju), ali sada ga sve više cenim, jer znaju da pišu (neki). Neka cveta sto cvetova!

Kakav je tvoj stav prema trendu da se pojedini stripovi ekranizuju?

Nemam ništa protiv, tako se popularizira strip, ali u praksi do sada se sve pokazalo kao katastrofa.

Koji žanr ti je autorski najbliži (realistički, karikaturalni, istorijski, SF, krimi,...), a koji ti je čitalački najdraži?

Kvalitetan.

Šta misliš o akcijama tipa, stop aids, borba protiv droge... ?

Pozdravljam i podupirem.

Da li takvi projekti mogu, osim svog humanog karaktera, da nekako utiču da strip kod nas malo krene sa mrtve tačke, promena stava okoline prema Stripu, angažovanje autora, dobijanje sredstava za štampanje takvih projekata,...?

Nemam tih iluzija.

Koliko na tebe utiče kinematografija?

Volim film, ima puno sličnosti sa stripom. Možda bi radio filmove da ih mogu raditi sam, u sobi, dok se dete dere.

Tvoji omiljeni filmovi, režiseri?

Baš sam se zapalio za Japanca, Takeshi Kitano (SONATINE toplo preporučujem), prije FARGO, GOODFELLAS, pa nazad do KUMA i FRANCUSKE VEZE. Jarmusch, Altman, brača Coen. Uglavnom tvrdi trileri i crni humor. Uglavnom sedamdesete.

Veza muzika-strip ?

Sve manje. Nekad sam slušao pank, sada slušam Cowboy Junkies i Mozarta, što laganije, to bolje...

Šta sve utiče na tebe i tvoje radove, okruženje, TV, štampa, internet, literatura, strip i sl.

Pa, proizvod sam svega u meni i oko mene.

Šta bi za kraj mogao da poručiš mladim autorima?

Biče bolje, deco.
A možda i neče.

KVADRAT

Darko Macan, feb.2000

Tvoj dojam o francuskoj sceni danas (pogotovo u usporedbi s onim što smo čitali dok smo bili mali), Glenatovu profilu, izjavi kako si im ti "Kulturni alibi" ili tako nekako, netko kime mašu kad ih se optužuje da objavljuju sama sranja?

Nisam ti ja neki poznavalac francuske (kao ni drugih) strip scena, i kao pravi divljak iz ove naše pustinje još uvjek sam fasciniran time da strip scena ( tržište, izdavači, autori, čitatelji, trendovi) uopšte negdje postoji. I da ima razmere jedne male industrije.

Francuska publika je dosta tradicionalna i još uvjek najviše voli svoje klasičare, svoje istorijske serijale, svoga Asterixa, bezazleni humor, seksi djevojke, eksotične avanture. Klinci traže Mangu, i izdavači su - tipično - požurili da im naprave svoju, francusku mangu. Ali stvari se mjenjaju, u toku je smjena generacija, i scena se otvara za svježe pristupe. Strip kao što je moj, recimo, još prije pet godina ne bi imao nikakve šanse da se objavi u Francuskoj.

Glenat je sada največa izdavačka kuča stripova u Francuskoj. Ja sam se tu našao sasvim slučajno, spojem sretnih okolnosti i još uvjek mi se čini da ne pašem baš ovdje. Ali ne mogu da se žalim.

A što se tiče Glenata kao fuj-fuj-komercialnog izdavača, moram da budem lojalan. Legenda ide da je vlasnik g. Glenat bio istinski zaljubljenik u strip, zadnji "self-made man" u tom poslu, koji je startao od nule i izdavao gomilu sranja kako bi firma preživjela, a sad kad je izgradio imperij, može da si priušti i neke artističke, nekomercialne projekte. Ali da se ne zavaravamo, i tu postoji računica - izdavači su shvatili da je stasala nova, drukčija publika i pokušavaju da im ponude nove, drukčije stripove (po formi i sadržaju).

Malo više o sižeu Giroudova Dekaloga, iskustva rada po tudjem scenariju? Taj če album biti u boji? Tko če ga farbati, imaš li kakvu kontrolu, strepiš li nad rezultatom? Da li če svih deset albuma izači istovremeno?

Dekalog je pokušaj novog pristupa u izdavaštvu strip-seriala. Svi znamo kako je gadno kada ti se dopada neki album, a onda trebaš čekati koju godinu dana novi nastavak, pa opet godinu dana sledeči... U Dekalogu scenarista je napravio kompletnih deset nastavaka priče i to podjelio desetorici autora. Tako če biti cjelina izradjena nekako u isto vreme, a izlaziče otprilike u jednomjesečnim intervalima. Sve u svemu revolucionarna ideja ali i veliki financijski teret i rizik za izdavačku kuču.

Ja sam pristupio projektu na želju Franka Girouda i to je naravno ponuda koja se ne odbija. A i hteo sam da vidim kako funkcionira ovakav klasičan strip-biznis aranžman. S jedne strane je dosta udobno - dobivam strane scenarija sa dialozima, odradim svoje, a firma preuzima daljnu brigu oko upisivanja teksta i (u mom slučaju) koloriranja. Idealan posao za dobrog i vrednog profesionalnog crtača. Samo što ja to nisam. Video sam nekoliko stranica koje su nacrtali drugi dečki i mogu samo da se sakrijem. Medjutim njima se, ko zna zašto, to što radim svidja.

Druga stvar kod tudjeg scenarija je da me stalno kopka kako bi ja sve to napravio (bolje?) drukčije, pa se moram stalno podsječivati da to sada nije moja briga. Scenaristi su često skloni da pišu literaturu, a prizori su im statični, pa crtež postaje puka ilustracija teksta. A ja volim u stripu kad "crtež kaže više od tisuču rječi".

Muka mi je i pronalaženje dokumentacije (Francuzi su u tom pogledu jako pedantni). Problem je i što nemam puno ličnih kontakata sa Frankom zbog udaljenosti i jezičke bariere.

Kopka me i to da zbog ovoga stoje drugi, lično moji projekti, koji su mi naravno mnogo draži. I tako dalje.

Sve u svemu, nije to posao za mene. Bah.

Zašto crtaš svim tim različitim stilovima?

Pa, zato jer mogu. To je kao da imaš gitaru, pa sviraš malo jazz, malo flamenco, pa malo dead-metal. Uvjek sam stil prilagodjavao priči koju sam želeo da ispričam i trenutačnom raspoloženju. Kao i, zašto da ne, crtačima koji su me se u tom trenutku dojmili.

Kako vidiš svoje mjesto u današnjem Fr. stripu s obzirom da tvoj stil više vuče na neke starije stvari?

Koji stil, ha ha?

Ja se smatram u francuskom stripu potpuni autsajder, a to je i pozicija koja mi lično odgovara. Kako sam se meteorski uspeo, mogu i brzo da odletim. I to je okej. Prestar sam konj da se prilagodjavam, eksistencija mi ne zavisi o njima, crtam stripove zato što to volim. Ima bržih načina da se zarade pare, a na slavu sam imun.

Bosanske basne su se meni činile malo holivudski odmaknute u žanr, u crni humor, u dinamično razradjene političke karikature; bile su mi malo hladne, malo mi je nedostajalo emocija... Imaš li komentar?

Stvarno sam zatečen. Tu vrstu kritike prvi put čujem. Znam ljude koji su zaplakali, znam neke kojima je bilo užasno pa nisu čitali dalje. Mene lično su emocije razdirale dok sam crtao te priče, i svesno sam pokušavao da napravim odmake u humor, ili žanr, kako kažeš, ili u nadrealno. Da hodam po rubu tame, jer ono u tami je neopisivo grozno.

Misliš li da su BB provokativne?

Provokativne za koga? Za nacionalističke budale svih pasmi koji drukčije vide svoj Sveti Rat? Ne smatram da je album provokativan, ali je iskren. I realna slika dogadjaja, barem kako sam ih ja osjetio. Drago mi je da su ga prihvatili Bosanci koji su ga čitali. Njihov stav mi je jedini važan.

Da li su BB dobile nagrade koje su dobile zbog kvalitete ili zbog toga što je Bosna bila u trendu (što, kako bi Csaba rekao, Francuzi vole aktualnost)?

Ja vjerujem da je album nagradjen jer je dobar, pošto nije prvi strip sa tematikom rata u Bosni. Ali sigurno je i aktualnost teme igrala značajnu ulogu. A moja savjest je čista - nisam radio taj strip za strance, a nisam im ga ni nudio. I ne namjeravam sada raditi strip o Kosovu da budem u trendu.

Zašto su svi Slovenski stripovi mračni (sadržajno, ne vizualno)?...

Mi smo ti narod depresivnih pijanica i samoubojica! ? I kad več generaliziramo, zašto su svi hrvatski stripovi tako slatki i fini? A svi srpski beže u mitologiju i fantastiku? Ima tu štofa za jednu dobru sociološku studiju.

Hoče li Glista u bijegu biti objavljena na slovenskom, komentar o tome da je Mladina konačno (sa Smiljaničem) krenula u objavljivanje albuma?

Sad kad imam Glistu objavljenog na francuskom, nekako mi se neda opet u mukotrpni i nezahvalni posao samoobjavljivanja. Možda ga objavi Mladina, ako ne propadne projekt sa Smiljaničem (objava 4 albuma, sabrana djela) i ne uplaše se. Ali drago mi je da je Smiljanič došao konačno do izdanja kod Mladine, to zaslužuje kao njen prvi pravi strip autor, i k tome kvalitetan i plodovit.

Koga uopče čitaš/voliš od Slovenca? Koga ne podnosiš?

Nema toga baš puno za čitanje, pa pročitam sve, onako preko volje. Još uvjek su mi najdraži Smiljanič i Kastelic (moja generacija, Mladinin krug), a od Stripburgerovih alternativaca najviše cjenim Jaku Klemenčiča. A i ostali napreduju.

Mada niko još ne zadovoljava moje visoke kriterije. Čak ni ja sam...

P.S. Ako možeš, ubaci negde:
- Oduševljen sam da je glavnu nagradu u Angoulemu dobio minimalistički, poetski, snažni, vanserijski Rabate za Ibicus - još jedan dokaz da se vremena mjenjaju i u Francuskoj
- Čestitke na nagradama Heleni Klakočar i mladom Draženu Kovačeviču
- Najdraži hrvatski autor mi je Matakovič - to je hrvatska duša bez celofana.

VECU, Francija

R. Soublin, prevod C. Kopeczky
jan. 2001

Francuska publika vas je otkrila sa Bosanskim Basnama, možete li nam ispričati vaš "profesionalni put" i kako ste stigli do stripa ?

Možda zvuči neverovatno , ali nekadašnja Jugoslavija je bila jaka stripovska zemlja, a posve sigurno najjača od zemalja bivše Istočne Europe. Tu se nekada puno crtalo, objavljivalo i prevodilo. Tako sam i ja kao klinac rastao na Asterixu, Princu Valijantu, Bluberiju. Ali otkad se Jugoslavija raspala, raspalo se i to jako strip-tržište. Autori sad pokušavaju da rade u svojim malim enklavama ili su se razišli po svetu.

Ja sam zvršio Likovnu akademiju i dosta sam se bavio novinskom ilustracijom i karukaturom, a več dvanaest godina suradjujem sa največim slovenskim političkim magazinom Mladina. Baš Mladina je otvorila prostor mladim strip stvaraocima i tamo sam tokom godina u nastavcima objavio večinu svojih radova.

U Sloveniji sam najpoznatiji po strip-kaišu Diareja, u kojem več dvanaest godina na ironičan način komentarišem unutarpolitička zbivanja.

Pored Diareje sam u samizdatu objavio još tri albuma - RATMAN, lokalnu superherojsku parodiju; CRVENI ALARM, autobiografsku priču o punkerima za vreme komunizma; i ratnu dramu BOSANSKE BASNE, koji je bio ujedno i moj prvi album objavljen i u Francuskoj.

Kako ste dogodilo (okolnosti) da učestvujete u ovoj sagi (Dekalog) ?

Kao puno toga u mom životu, i to mi se desilo nenadano. Povodom izlaska drugog albuma u Francuskoj bio sam ponovo pozvan na Angoulemski festival od strane izdavača Glenat i tamo sam se susreo sa Frankom (F. Giroud, scenarist). On je bio več upoznat sa mojim radom i predložio mi je suradnju na svojem novom projektu. Naravno da sam odmah prihvatio. Isprva sam strahovao da možda moj crtež previše odstupa od stila nekih drugih autora u projektu Dekalog, ali Frank me je uverio da je baš to ono što traži.

Kakva je bila kolaboracija sa Frankom Giroudom ?

Osim nekoliko kratkih i srdačnih susreta, gde smo raspravljali o projektu uz čašu vina, večinom smo komunicirali preko interneta. Pored detajlno razradjenog sinopsisa i samih dialoga Frank mi je slao i mnogo fotodokumentacije, potrebne da verno dočaram period.

U početku sam imao malu blokadu, jer kao (kompletan) autor svojih radova nisam navikao na timski rad, ali uz Frankovu podršku to sam prevladao i dalje je sve teklo glatko.

Moram da spomenem i mog prijatelja Csabu Kopeczkog (urednika za Istočnu Europu i prevodioca) i srdačnog urednika Rodolphea Soublina, koji su uveliko pridoneli toj uspešnoj suradnji.

Vaši likovi izgledaju psihološki veoma kompleksni, F.G. vam je dao mnogo informacija o njihovom fizičkom izgledu, ili ste vi sami definirali njihov izgled ?

Frank mi je pre svega opisao karaktere likova, njihove medjusobne odnose, istorijske i političke okolnosti u kojima likovi djeluju, čak i njihove lične istorije koje uopšte nisu bile obuhvačene u samoj priči. Pored tolike faktografije i izgledi likova sami od sebe počnu da mi se formiraju. Poslao sam nekoliko skica i uz nekoliko sugestija Frank se ubrzo složio sa njima.

Na samom početku suradnje upitao sam ga koji su dobri a koji loši momci, a odgovorio mi je da to nisu crno beli likovi, nego u svakom od njih postoji mnogo nijansi ljudske prirode. Pokušao sam da tu kompleksnost izrazim i u njihovoj fizičkoj pojavi, mimici, gestikulaciji.

Da li ste bili prinudjeni da se adaptirate svojstvima ovog projekta, ili ste zadržali vaš pristup ?

Svaka suradnja traži od autora odredjen stupanj adaptacije. Ali mislim da sam zadržao neka svojstva iz vlastitih radova, kao recimo to, da su mi ljudski likovi mnogo važniji od scenografije i dekora, koji su karakteristika francuskog stripa.

S druge strane volim da menjam stil crteža i prilagodjavam ga tipu odredjene priče, pa sam kod Dekaloga pokušao da budem čišči, realističniji nego inače, i da zauzdam svoj afinitet prema naglašenom ekspresionizmu.

Kako realizirate vaše table ? Koji su vam alati ?

Ah, još uvek nisam našao svoje idealne alate. Eksperimentiram, a na kraju se uvek vračam onom sasvim bazičnom - olovka, pero, kist i crni tuš.

Obično napravim storibord i mnogo pokusnih crteža, a posle izradim crtež direktno na papiru i istuširam ga u jednom zamahu. Uvek počinjem od najkompleksnijeg i meni najdražeg dela crteža - ljudskih lica. Ako sam time zadovoljan, ostalo ide lako.

Kod svojih stripova često iscrtam table pre nego uopšte imam definirane dialoge, pa mi ostaju bele rupe za oblačiče koje tek naknadno popunjavam. Ponekad preskačem cele table i lačam se nečeg zanimljivog na poslednjoj stranici, recimo. Ili čak novog stripa. Ukratko, nisam jako sistematičan i pedantan autor. Na radnom stolu mi je haos, a ponekad i u glavi.

Da li radite uvek crno-bele crteže ?

Praktično uvek. Kad god uzmem u ruke boje, nešto mi se smaže ili polije! Ne, volim crno-belu tehniku jer je jasna, čista, asketska. Hugo Prattov Corto Malteze, Frank Millerov Sin City, Munoz-Sampayo, Tardi - to je poezija crno- belog. Još uvek volim da gledam velike majstore stripa u c/b verziji i žao mi je da su neki kolorisani iz čisto komercialnih razloga.

U budučnosti ču verovatno raditi i nešto u koloru, ali još uvek ču radije prepustiti svoje crteže nekom darovitom koloristi.

Da li je period obradjen u 4-om tomu Dekaloga dobro poznat i "upotrebljen" (tojest, da li se kreativci interesuju za taj period), ili ste ga otkrili realizirajuči album ?

Mislim da je period neposredno posle 2. svetskog rata relatvno slabo istražen u umjetnosti, što je šteta.

Ima tu mnogo "štofa" za priču, mnogo mutnih političkih situacija, geostrateških cenkanja, zveckanja oružjem, a pre svega mnogo traumatičnih ljudskih sudbina. Ukratko, posledice ratnih zbivanja su se u mnogim zemljama Europe osečale još godinama posle završetka borbi.

Ja to znam, jer su se u mojoj zemlji, u novom ratu, još uvek izvikivale neke parole i raščiščavali neki računi od pre pedeset godina.

Koja je bila scena u ovom albumu koju ste najviše uživali crtati ?

To bi mogao biti dramatični finalni obračun glavnih junaka Davora i Milene, u parku medju drevnim statuama i divljom vegetacijom, u sjeni tamnih borova, dok zvezde sjaje iznad usnulog Rima.

Koji je vaš najomiljeniji lik ?

Sigurno Davor, krhki, osečajni, nesretni svečenik, koga razdiru snažne, oprečne emocije - vernost prema prijatelju, dužnost prema crkvi, ljubav prema ženi. Pa i Milena, partizanska borka koja žudi za osvetom, jaka u svojoj boli.

Kako se oseča jedan Slovenac kad ga objavljuju u Francuskoj ?

Veoma sam počaščen, naravno. Francuska je Meka europskog stripa i svakome autoru je san da objavljuje ovde, naročito kod velike i renomirane izdavačke kuče kakva je Glenat. Sam za sebe sam uvek naivno verovao da ču to kad-tad postiči i nisam se iznenadio kada se desilo. Ali znam da ima puno autora koji još čekaju takvu priliku, često godinama, često uzalud. Jer za medjunarodni uspeh jednog autora iz Istočne Europe nisu dovoljni talenat i rad, nego mora prevladati i mnoge druge bariere: geografske, kulturološke, političke i jezičke. A mora imati i trunku sreče.

Koji su vam buduči projekti ?

Način rada mi je takav, da uvjek radim na mnogo raznovrstnih projekta istovremeno. Ti projekti su u različitim fazama realizacije - neki su več na pola iscrtani stripovi, neki još u fazi storyborda ili scenarija, a neki još sasvim maglovite ideje u mojoj glavi. Trenutačno su mi najdraži: OBLACI, potencialni serijal vilenjačkog fantasy žanra; EUROPA BEZ GRANICA, road krimič na tragu dosad objavljenih albuma; EKSTREMNI SPORTOVI, koji su skup crnohumornih gegova; ISPOD PLANINA, pomalo nadrealistička ekološka avantura i NANA, urbana fantazy-komedija u saradnji sa B. Devličem. A ima ih još.

Ali šta od toga, i kada, če se objaviti u Francuskoj, ne zavisi samo od mene.